In memoriam

To ni pismo slovesa naslovljeno na večna prostranstva, to je jasno sporočilo sestavljeno iz besed, stavkov in misli, ki so te dni šelesteli med nami, kljub temu, da ne dohajajo bolečih občutkov. Vsi skupaj smo zavezani naši zastavi, belem kimononu, bosim nogam in pisanim pasovom. Globoka predanost goloroki veščini je postala naša pot in način življenja po tem, ko je vsakdo od nas, začel slediti tvojemu nasmehu v karateju, prijateljstvu in odnosu do življenja.

Tvoja široka, mehka in topla duša nam je s svojo stabilnostjo dala zgled za razvoj osebnosti in osvobojeno, sproščeno stanje duha. Povezovali smo se z vseh vetrov, po zanesljivi poti ustnega izročila, brez priimkov, poklicev, poslanstev ali nazivov. V naših življenjih se je v dolgih letih, za nekatere v dveh desetletjih, dogajalo marsikaj. Ves ta čas pa je delček vsakega posebej neobremenjeno živel v našem doju, kjer je vladal red, disciplina, ljubezen in toplina. Skozi leta nismo postajali samo karateisti, temveč nevede tudi predani člani kluba Meikyo kan. Počasi smo poleg vadbe karateja, skozi humor in predanost začeli globoko spoznavati in sprejemati sebe in druge.

Karate je odličen način vadbe za nadzorovanje lastnih čustev. Vprašanje samoobrambe se karateistom zastavlja pogosto, v karateju je sovražnik namišljen, tako kot v življenju. Žalost, ki se je nenadzorovano naselila v nas, bo morala postati prijateljica. Vemo, da nam ne bi dovolil, da točimo solze namesto, da se veselimo dogodkov ali uspehov, ki smo jih ali jih bomo doživeli skupaj.

Malokdo razume od kod ti vztrajnost, da si se ukvarjal z nami, ki smo tako pisano raznoliki. Iz krhkih drevesc, ki so se prepogibala v vsakem vetrcu, si znal s svojo pokončno tehniko velikega učitelja narediti čvrsta drevesa, ki jih težko zlomi grom ali strela. Malo si povedal z besedami, a z močno voljo si nas naravnal v pravo smer, vse skupaj in vsakega posebej.

Trenutek začetka posameznega treninga je bil zate sveto opravilo. Čvrstost vadbe, fizična stabilnost, brezpogojna pripadnost, vztrajnost, zanesljivost, absolutna enakost, spoštovanje do šibkejših, so vrednote, ki si jih brezpogojno vcepil v naš način preživetja.

Včasih smo zaradi stanj, ki jih prinaša vsakdanje življenje odtavali, se izgubljali, a smo se na tvoj klic, poln nežne skrbi, vedno hvaležno vrnili. Zdaj vemo, da smo živeli sanje, podaljševali igro in otroštvo, kajti naše pristanišče ni poznalo neviht. Kdor te napade z dimom, mu vrni z ognjem, kdor ti podari lepo besedo, ga zasuj z rožami je bil samo eden od tvojih naukov.

Na zadnjem seminarju v Umagu pred mesecem dni smo pred treningom za ogrevanje tekli za teboj. Danes vemo, da nismo le tekli, temveč poleteli na krilih tvoje fizične svobode.

Imel si svoje svetove, v katerih so živeli skriti bogovi, ki so ti dajali svetlobo in moč. Eden od njih je bil, poleg družine, žene in otrok, tvoj odnos do umetnosti. Slike so bile vile spremljevalke tvoje domišljije.

Naša skupnost se je znašla v velikem protislovju, kako naj si priznamo da te ni, če v vseh nas ostaja tvoj duh in moč. Na prvi pogled se je zdelo, da se je popolnoma nepričakovano zgodilo tvoje zadnje dejanje. Smrt je boleča, ker pokaže jasno sliko o dobroti in življenskosti, a spomin lahko dela čudeže in čudež je to, da nekdo odide in obenem ostane. V vsakem od nas, za zmeraj in v vsem, kot ponotranjen zapis, občutek, zamah metuljevih kril, obiskovalec v sanjah, piš vetra, šelest kimone, stisk roke, šaljiv dovtip.

Nadaljni treningi bodo postali ponotranjen poklon tebi. Tvoj zgled govori o tem, kam lahko prideš, če se resnično predaš tistemu, kar imaš rad. Tvoj stav je bil enostaven, jasen in glasen, prava moč je v obvladovanju sebe. Bose noge bodo postale naša metafora, tajna zaveza za tvoj stik z mogočnostjo narave, za resničnost in veliko previdnost, odrasli bomo čez noč, ker nam drugega ne preostane. Zavedamo se, da bo tvoj ljubeč nasmeh za vedno ostal na znameniti okenski polici v garderobi, na kateri si pred začetkom treninga za vsakega našel svoj pozdrav. Pravijo, da si tudi ti samo človek, a mi vemo, da smo na začetku velike legende. Za nas ostajaš čvrst in najmočnejši, mojster karateja in velemojster medčloveških odnosov.

Počakaj nas v doju, pridemo pripravljeni, kajti ostajamo skupaj in ti z nami.

Hvala Branko, za prijateljstvo, neponovljivo, neumrljivo …

— Tanja Radež (4.7.2011)

Bio jednom jedan lav.
Kakav lav?
Strašan lav,
narogušen i ljut sav,
strašno, strašno … *

Dok ga kosilica jednog dana nije ubila! Strašno, strašno! Ili ga je ubila nepažnja, ili su anđeli odlučili da je završio svoje putešestvije ovde na Zemlji. Sve je već naučio, sve je već dao, tako da može mirne duše da ode. Možda je bio samo samouveren kako i doliči jednom lavu.

– Uhvatili ste moje telo ali niste uhvatili mene! Ne želim da budem više u kavezu!

Skočio je na crnu žicu kao ogradu između njega i slobode, kao pupčanu vrpcu, kao telefonsku žicu, kao arteriju, kao… Mnogo poređenja a samo jedan život koji počinjemo sa lavovskim plačem, odnosno sa pesmom. Rađamo se uz plač, suze i smeh i umiremo uz plač, suze i smeh.

Plačemo zato što ga više nikada nećemo videti, a smejemo se radosni zato što smo ga upoznali. Plačemo od sreće i tuge i smejemo se od sreće i tuge. Sve je pomešano u supi života koju pojedemo u trenu. Vrisneš! Otvoriš oči. Zatvoriš oči. Sve je kao treptaj u kome su smeštene sve nade, sve ljubavi, sve ideje, sve radosti, sve sreće, sve psovke, sva nezadovoljstva i zadovoljstva, svi poljupci, sve pesme i svi vicevi. Ceo spisak želja koje lebde našim snovima. Voleo je da priča viceve i voleo je da nosi osmeh na licu, a ja sam voleo da ga slušam kako ih izgovara. Odvukao bi me na stranu i pitao:

– E, jel znaš taj i taj vic?

Iako sam ga znao pustio bih da mi ga on još jednom ispriča u svom dečačkom oduševljenju i uz osmeh koji je plenio.

Osmeh je bio njegova lavovska griva. Sa njim je plašio neprijatelje koji su bežali od njegovog samopuzdanja i dozivao prijatelje koji su se radovali njegovom pouzdanju. To je bila njegova karakteristika koja ga je poput svakog kralja džungle označavala kao borca i vladara života i smrti, ljubavi i mržnje.

Njegova džungla je bio karate, njegova odora je bila bele boje, njegova savana je bio uglačan parket, njegovo pojilo je bio smeh a njegov ratni poklič je bio njegov kiai i srdačan stisak ruke. Uvek te je gledao u oči kako to i doliči jednom lavu.

Učio nas je kako da se suočimo sa opasnošću, kako da čvrsto stanemo, kako da smo, sa jedne strane brzi, fleksibilni i snažni, a sa druge strane smireni, opušteni i nežni. Nežni do prijatelja i čvrsti do neprijatelja. Nežni do svojih vrlina i čvrsti do svojih mana. Učio nas je kako da ojačamo svoje telo da bi što bolje nosili svoje rođene duše, kako da se usredotočimo odnosno fokusiramo na problem i kako da gledamo dva koraka u napred. Učio nas je šta je bitno i šta nije u borilačkim veštinama i kako da smo u isto vreme stabilni a da letimo.

Kao da je u životu sve bitno i ništa nije bitno. U jednom trenutku je bitno da je trava pokošena, a opet u drugom i nije. Jedna vlat kao jedan minut života. Leluja, raste, pada, savija se, ispravlja, prkosi vetru, prkosi kiši i snegu, kao svi mi, kao on. Dok je jednog dana ne pokose. Ovoga puta se trava nije dala, ali ne daš se ni ti. Ne daš da te se sećamo sa suzama. Ne daš da te zaboravimo. Ne daš da te oplakujemo. Uprljali bi tvoju kraljevsku grivu. Zamaglili bi tvoj put ka nekoj drugoj savani, nekoj drugoj džungli u kojoj će tvoj osmeh da tera neprijatelje i doziva prijatelje. Od srca do srca.

Bio jednom jedan lav …

— Branko Baćović

———
* Pesma Duška Radovića – “Lav”